Алиса у земљи чуда

Ти си замишљао неку другу,

слику Успаване Принцезе 

на зрну грашка,

бајку Трнове Ружице

у највишој кули замка,

очекивао си неку мирну,

неку поспану и ћутљиву,

помирљиву, предвидљиву.

Очекивао си неку другу,

неку Снежану ил` Пепељугу ,

да те данима слуша и милује,

a ноћима причама успављује,

неку баш као шумске виле,

увек са благим осмехом,

тананим плесом и цветном хаљином,

oчекивао си, мој принче,

неку другу ?

Ни слутио ниси да ћеш у трену

правој поклонити цело краљевство своје,

не марећи за плаховити ветар

који она са собом носи,

ни слутио ниси да ћеш 

заволети Алису у земљи чуда ?

Са њом бар, мој принче, знаш,

да вам боје никада неће бити исте,

да ће се сумрак за трен уздићи у зору,

знаш да ниси изабрао нечију, нити ничију,

већ помало свачију,

малу луталицу међу небесима...

Знаш да ће можда, 

у својим крилатим кочијама слободе,

већ сутра одлетети у следећи,

чудноватији свет,

знаш да си принц свих принчева,

када смеш да пратиш

најчуднију принцезу свих краљевина.

У вашој бајци она је та

која спашава.

Због ње би трпео све мале несреће

и преживео велике туге,

правдао њене грешке

и ублажио падове,

због ње би градио нове градове

и дизао планине,

по ноћном небу сликао дуге...

Због ње би то и морао, мој принче.

Јер она је једина која никада

неће пожелети штогод твоје,

твоју круну и долине,

поданике и силне царевине,

златно жезло и моћ владавине.

Једина која би себе од других крала,

да би теби помало поклонила... 

Јер она је једина која ти никада

неће узети ништа, до срца, мој принче...

Теодора Узур