Посвећенa

Ко воли тмурна јутра

тмурнија од саме себе

док уз јутарњу цигару

гледа кишне облаке

из топлине своје собе...

Ко воли благи ветар

који савија трошне гране

брише синоћне трагове

случајне и намерне...

завлачи се безобзирно

под кожу

терајући на дрхтај

баш као њена љубав...

Ко воли сабласну 

сурову кишу

њен звук док пљушти

по хладном тротоару

лупа низ олуке

испира маглу

и чини ту једну

јутарњу кафу још топлијом...

Ко као и ја 

не може да дочека 

да обује зимске чизме

капицу и мараму...

и шета се ноћу 

кроз мирне и пусте улице

јер нико, нико

не жели ову јесен толико

као ми...

Оној оштрој, 


хладној, зимској 


девојци...

Теодора Узур