 |
Zar nije najveće zlo na svetu gledati samog sebe, bespomoćnog i nepomičnog, kako stoji na večnom peronu ispitujući dolaske i odlaske, a nikada se neukrcati ni na jedan voz, bio on voz sreće, uspeha, ili borbe i očaja? Katkad mi se čini da je tako. Da ne može biti drugačije. Pa i zlosutne borbe vrednije su od same predaje.
Ipak, po nebrojeni put vidim sebe, stojim, ne mičem se, pregledam uporno sve svoje spiskove, planove, upoređujem perone i vozove, destinacije i prtljage. Da, najviše rovim po tom prtljagu, on mi je, sam po sebi, najveća muka. A kako i ne bi bio, ta prepun je fotografija sa potpisima na poleđini, kad god krenem da otvaram taj istrzani kofer, malo mu fali i da se raspadne! Opet, nekako, on izdržava u sebi teret mojih uspeha i neuspeha,i sve se skučeno u tom malom prostoru nalazi, puca po šavovima i grgoće moja prošlost.
Najgore su noći na praznim stanicama. Tada naredni voz ( na koji se nikada nisam ukrcao, ali svaki zakazani čas ja čekam, sa kartom među prstima) ni ne pristiže, a slabo ulično osvetljenje baca pre senke nego svetla po usamljenim klupama i šinama. Najgore su, kažem, jer onda jasno čujem bitku bivših istina i neistina koja se odvija kraj mene, na klupi, pa po hiljaditi, beznadežni put pomislim- svega u istrošenom koferu ima: davnih kalendara, uvelih cvetova i dragih sećanja, sa puno sramota, od kojih sam odbegao ili i dalje bežim, retko koji odraz u ogledalu, jer sebe sam uvek najmanje posmatrao; svega ima, sem jednoga- mogućnosti.
Mogućnosti. Potencijala. Sutrašnjice. Snova. Ostvarenja.Boljeg.
Život je prevrtljiv, lako ume da prevari. Vidite dokle je mene doveo. Pitam se, kako sam pored svih svojih velikih planova, fantastičnog maštanja, stalnog očekivanja, dospeo na praznu klupu, bez i jedne ostvarene ideje, a sa pregrštom pogrešnih stvari koje sam sakupio na putu, tokom svog tog planiranja. Da li sam stvarno dozvolio životu da me tako nasamari, da me prevari sa ''sutra'', i odvuče mi pogled od ''danas''? Negde mi je odavno bilo jasno da je to sutra ništa više do iluzije, odlaganja, da ja pripadam današnjici, da je to sutra poput moje zemlje Nedođije, u koju sam smestio sve ostvarene nade, tamo ih negujem i čuvam, sasvim blizu, ali nikada tu, da ih osetim, namirišem, dodirnem ili udahnem.
Naravno, čovek ko čovek... Za sve što nisam mogao, rekao sam sebi da nisam hteo, pa nisam ja slab, ja sam samo prevaren! Slabe vajde od žalbi, došapnu mi život...
Možda vam nije jasno zašto nikada nisam ušao u vagon, seo kraj prozora, i strpljivo putovao do svog cilja. Da pokušam na ovaj način da vam objasnim: ukoliko bih to zaista uradio, ušao u čudesni voz, krenuo da realizujem, korak po korak, svoj san, pa ja bih ga, zasigurno, ostvario! Nema sumnje, priznajem. A koji bih onda život mogao da proklinjem i krivim za sve godine prikupljanja otpadaka pored puta, dok sam mogao da sedim na zlatnom prestolu,vladajući svojom kraljevinom zvanom Danas, i budem najbolja verzija sebe?
Nema te velike prevare koja bi opravdala nemoć. To je najtužnije od svega...
Život je ono što ti se dešava dok ti praviš planove za život. Život je moj kofer, prepun prtljaga koji vučem, koji mi ne da da napredujem. Bez obzira na moje uredno ispisane planove, izlepljene slike maštarija, spiskove od najmanjih do najvećih snova, moj život je i dalje ono što mi se desi. Niko na svetu nije bespomoćniji od čoveka koji ne zna šta želi, sem onog koji zna šta želi, ali ne zna šta može. Upravo taj će imati najnesrećniju sudbinu,celoga veka premotavajući u mislima istu sliku, ''sutra, kada krenem na put... sutra, kada ostvarim san... sutra, kada se napokon usudim da kažem štamislim...'', a doživljavajući oko sebe jednu sasvim drugu- ''danas, sa još više tereta nego juče...''
Teodora Uzur
Нема коментара:
Постави коментар