eden

stvoriše se žena i muškarac

negde u polju nebeskog edena

i ne znadoše da su u vrtu grešnom

i živeše sasvim mirno

u tom raju zemaljskom

dok jedno od njih

ne primeti da ruže koje im venu

cvetaju u nekom polju drugom

pa gledaše stalno preko živih slika

i počne kidati puzavice stare

da bi lepši prizor

izvirivao iz daleka

čuvši da divljina peva

lepše od ma kog pitomog božura

reši se da 

makar na kratko

novi put sebi izvaja

i odluči da ode

bez najave ni slova

daleko od drugog srca i jučerašnje zore

ali bez pažnje zaboravi i srce svoje

te ono osta hladno kraj žutog pelena

a drugo srce

poče liti tanke suze

koje kanuvši na pelen postadoše gorke

odlutala duša zaista luta

i nalazi po šta je pošla

i tuđe gore

i tuđe ljude

i tuđe reči

i tuđe duše

dok jednoga jutra ne naiđe

na poznate šiljke jedne stare kapije

sve obrasle trnjem 

i krvavim i suvim

bljesnu slike od prošlog života

lutajuća duša 

tragala je za srcem a bez srca

dovoljno dugo previše dugo

da bi se sada vratila odakle je pošla

ali onda ču šum nalik slaboj pesmi

i najednom vide sebe da korača

polako i nespremno zaraslom stazom    

posta joj jasno sve

sudbina razlog ponos i bes

kad ugleda novim okom stari svet

i staro svoje pulsirajuće srce

ledeno u ruci staroj

i srebrne odsjaje u suzi tankoj

koja je davno pala ali i dalje teče

rekom gorkih pelena koji sam godinama niče

oseti žena tada tvrdu zemlju pod sobom

u trenu kada pade i položi ruke na svoja dva srca

šaputala je davno obećanje 

sve dok jedno od njih ne presta da kuca

Teodora Uzur