knjiga

Hej, ti,

da, ti,

što me kuckaš po ramenu

svaki put kada nekud krenem,

pa me molećivim pogledom upitash kuda idem,

hej, ko si ti,

stari prijatelju,

i što te zanima gde sam pošla?

To ti nikako ne mogu reći,

jer vrlo retko to i sama znam,

pa ja da sam knjiga

ne bi me niko chitati mog`o lako,

bila bih bajka izmešanih strana i poglavlja,

zbrka neuređenih spisa i molitvi.

Jedino bi mi korice bile uvek sjajne i čitke,

a naslovi srebrnim vezom utkani,

jer rekli su mi nekada 

da se knjiga baš po koricama poznaje,

a ja nikako ne bih mogla biti

neka stara enciklopedija znanja,

puna godina, imena i ratova,

a spolja prašnjava, netaknuta.

Ne, moje korice su uvek primamljive i sjajne,

te bi svako čitati hteo,

dok se ne zaprepasti raštrkanim pričama

unutar mene.

Morao bi me, stari prijatelju,

čitati sa mnogo pažnje,

i sve one posvete na istrgnutim stranicama

na koje naiđeš,

pa ako na kojoj nađeš i kakvo ljubavno pismo,

ili razmuljanim mastilom ispisana dva imena

i ispod datum,

ni to ne shvataj olako,

već pripiši mojim pesmama  i tu ljubav

i pamti k`o što bi pamtio i ljubavi svoje.

Sve mi se više čini

da znati me znači razumeti sve moje ljubavi,

jer ja se trenucima u njoj rađam i umirem.

Pa hej, ko si ti,

stari prijatelju,

koji čekaš da ti jednom rečju objasnim

kuda idem?

Teodora Uzur