Čovek privremen

''Da baš mogu birati u što se reciklirati

bio bih stena ili veliki kamen

da baš mogu birati...''

Hladno pivo- Slobodan pad. Verovatno i pesma po kojoj je blog dobio ime.

Pitanje koje sledi nakon ovog odgovora je: možemo li mi da biramo ko smo?

Recimo da možemo. Rađamo se kao slobodni ljudi, imamo mnoštvo izbora, od kojih svojevoljno biramo onaj koji nam najviše pristaje ili odgovara u tom trenutku. Time postepeno gradimo sebe i iz svakog iskustva, susreta i razgovora uzimamo po maleno parče tuđeg sveta i ugrađujemo ga u svoje bedeme, čineći i naš sopstveni svet pomalo stran, uvodeći zabunu u pravilnu hijerarhiju našeg suverenog mišljenja i gubeći se među nekim nepreglednim svodovima naših i tuđih života.

   Da li je naše sopstveno mišljenje, koje toliko cenimo, zaista  naše sopstveno, ili bar jedinstveno?

Recimo da možemo da biramo ko smo. Sačinjeni smo od naših prioriteta, naklonosti, preferencija, moralnih vrednosti, a svi oni su uslovljeni našim karakterom. Problem nastaje kada pomislimo da je taj karakter dugogodišnji sklop tuđih uticaja na svest, ranih događaja počev od detinjstva, pa nadalje, da je taj karakter mozaik slabih odraza ličnosti naših roditelja, šire porodice, okoline. Shodno tome, ukoliko je karakter preduslov za ostvarivanje i doslednost bilo kakvim ličnim prioritetima i željama, mi smo sami uslovljeni tim učenjima i prenesenim 'znanjem' iz ranijih iskustva, a nije lako oteti se navikama mišljenja ustaljenim godinama.

Potrebna je zaista jaka, jaka želja za samoostvarenjem kako bismo se otrgli od pritegnutih lanaca prošlosti i otisnuli se na nestalne horizonte koje nigde ne pritiska obala.

 Potrebno je biti poseban.

Recimo da možemo da biramo tok svog života, i dalje nećemo nikada moći da utičemo niti da menjamo svoje poreklo, samo korenje postanka ( koje mnogi cene iznad svega ). Mi ne biramo ni rodni grad, ni državu, ni vreme, ni roditelje, ni porodicu, ni ime. Ne biramo, naposletku, ni da budemo rođeni. Sve nam to biva nametnutno, a mi to nekim čudnim prekrštavanjem nazivamo svojim, i to svoje volimo i njime se dičimo. Malo ko zastane i da promisli o tamo nekom, slučajnom strancu, ''pa zaboga, to sam mogao biti ja!'' To je ta slučajnost, nasumičnost, koja užasava. Ukoliko moj sam nastanak ne biram sama ja, kome je on prepušten. Sudbini? Previše lako. Bogu? Previše praznoverja. Slučajnom poretku? Previše zastrašujuće da bi bilo istinito.

Možda sam se previše približila filozofiji egzistencijalizma. Po Serenu Kjerkegoru, egzistencija nema sistema. Ona je slučajna, prolazna, neizvesna, nesigurna. Ljudska egzistencija je sama po sebi nestalna, nema čvrstog oslonca ni van, ni unutar duhovnog bića, konačnost je jedini izlaz iz ovog pakla kojeg nazivamo smrtni život, i stvarna svrha ne postoji. ''Čovek je biće bolesno na smrt,'' Seren Kjerkegor. Tako mračno, gotovo morbidno.

 Sličan odnos prema životu iskazao je i Šopenhauer: ''Kao prvo, čovek nikada nije srećan, već čitav život provodi težeći ka nečemu za šta smatra da će ga usrećiti, a kada to učini, samo je razočaran: na kraju se uglavnom nasuče, i u luku vraća bez jarbola i konopaca. I onda je svejedno da li je bio srećan ili jadan; jer njegov život nikada nije bio ništa više od sadašnjeg trenutka, koji uvek iščezava, a sada je i to gotovo.''

Dva velika filozofa, smatrali su život pukom mizerijom. Mizerijom zbog nemogućnosti, bezizlazan lavirint nevolja i problema, nedostojno ''valjanje u blatu'' sa ostalim smrtnicima koji su ''pakao jedni drugima''.

Meša Selimović, sjajan pisac, napisao je:'' Da li je moguća ikakva veza između čovjeka i svijeta osim moranja? Ja ne biram ono što imam.Ne biram,ustvari,ništa,ni rođenje,ni porodicu,ni ime,ni grad,ni kraj,,sve mi je nametnuto.Još je čudnije što moranje pretvaram u ljubav,jer,nešto mora biti moje,zato što je sve tuđe,i prisvajam ulicu,grad,kraj,nebo,koje gledam nad sobom od djetinjstva.Zbog straha od praznine,od svijeta bez mene.Ja ga otimam,ja mu se namećem,a mojoj ulici je svejedno,i nebu nad mnom je svejedno...''

Na kraju krajeva, ukoliko problem slobodnog izbora ikada mogu dovoljno promisliti, rekla bih da stvari stoje ovako: ne možemo birati svoj dom, svoju porodicu, svoje ime, niti rodno mesto. Ne možemo birati dan u kom se rodimo. Ono što možemo da učinimo je da volimo sebe kao individuu, i da poštujemo sebe kao deo zajednice, jer da je moglo biti ikako drugačije, drugačije bi se i desilo. No mi smo, ipak, društvena bića , sa ličnim pridodatim vrednostima i svrhama, a želja za samoostvarenjem je najjača koja postoji, a što pre je u sebi prepoznamo, to bolje!

''Da baš mogu birati u što se reciklirati

bio bih stena ili veliki kamen

da baš mogu birati...''

Ovi stihovi su mi se posebno urezali u sećanje posle koncerta Hladnog Piva. Dugo su mi se činili beznačajni, nasumične reči pesme koje se besciljno vrte u glavi dok polako ne iščile, neprimetno kao što su i došle. Pokazalo se drugačije.

Čini mi se da su ove reči otišle korak dalje po pitanju slobodnog izbora.

''Dobro, ako već ne mogu da biram svoju polaznu tačku, postaraću se da ja budem taj koji bira svaki sledeći let, polaske i odlaske, sva svoja pristaništa i luke!''

Korak dalje- ne možemo da biramo kako smo nastali, ali mnogo važniji izbori su pred nama. Život je ništa više od onog što mislimo da jeste, pa, još jednom, kažem da je misao početak ponovnog rođenja, recikliranje života.

Teodora Uzur