Zašto sam ja ovde

Pitam se, pitam se. Pitam se, ponekad, zašto uopšte i pišem na ovom blogu. 

Skoro da znam zašto sam počela- bilo mi je potrebno mesto da pišem otvoreno o čemu razmišljam, šta me pokreće. Često me previše toga u svakodnevnici koči da bih mogla slobodno izneti svoje mišljenje, onako otvoreno, bez ikakvih rezervi. Situacije su neugodne, ljudi su teški i ne žele da čuju, možda nemaju vremena, a možda su jednostavno previše dugo slušali sami sebe, da je sada prekasno da oslušnu ponešto i od nekog sa strane.

 Naročito ukoliko je taj neko sa strane osamnaestogodišnja devojčica koja, kako neki zamere, ima i previše toga da kaže. Pa neka, ukoliko je tako, imam i razloga. 

Bilo bi loše da samo ćutim, zar ne? 

Pitali su me jednom da li smatram da sam iznad proseka, u odnosu na svoju generaciju. Isprva, bila sam začuđena, malo zatečena, al s vremena na vreme mi se to pitanje vrati, pa me tera u poteru za odgovorom.

Iznad proseka? Teško. Čak i u oskudnoj, rumskoj sredini, lako se nađe mnogo mladih, inteligentnih, znatiželjnih i talentovanih, koji ne samo da su sposobni da ostvare mnogo toga, već ih pre svega vuče želja za boljim- boljim životom, boljim svetom, boljim znanjima. Nesreća je jedino, za one mlade koji poveruju u propovedi profesora, učitelja, veroučitelja, roditelja, tetaka, baba, deda... pa poveruju i sami da je život bitka, borba, malen i oskudan, bez puno prilika, sa retkim trenucima sreće i mnogim godinama nervoze, posla, takmičenja...

Želim nove generacije koje nisu pritisnute nedaćima starih, kako bi mogle sebi da osnuju sredinu koja ne pati od bolesti zastarelih principa onih koji ne gledaju u budućnost već više od pola veka.

 Takođe, nije tačno da su naše generacije odreda nezainteresovane, lenje, raspuštene, nesposobne. Kako nikada ti ' zreli, obrazovanim, kulturni' predavači o životu ne pomisle da nam jednostavno ne nude ono što nas interesuje?

U raznim slučajnim razgovorima, bilo sa mojim vršnjacima, bilo sa nekima starijim ili mlađim od mene, retko sam naišla na pojedinca koji nema bar maglovitu predstavu šta mu odgovara, a šta ne, u ovom našem društvu koje svi gradimo i delimo. Svi smo mi ljudi, i želeli vi to da primetite ili ne, deca na koju se većinu svog vremena žalite, postaće kičma, um i srce ove zemlje; pa pre svake pridike, bilo bi lepo da zastanete i preispitate svoje motive. Možda se desi da budete iznenađeni, te otvorite oči. Pa se zamislite, da li smo mi uvek odgovorni za vaše nezadovoljstvo?

Pitam se, pitam se. Kome bih ove reči uputila da ne pišem na blogu, da li bih se ikada i zadržala

na temama koje mi se nameću, ili bih, kao većina, odmahnula rukom i okrenula vedriji list?

Pišem da ne bih zaboravila, drago mi je za svakog ko pročita. Možda ljudi ipak mogu da se menjaju.

Teodora Uzur