Niko nam nikad ne kaže da će nam jednog dana prići sudija, i po belom papiru krupnim, masno-crnim slovima ispisati tužbu protiv nas, koja će u sebi sadržati svaki ikada načinjen greh, ružnu reč, nedelo, sramotu, slabost koja je izazvala još veću nesreću od nje same- slabosti, svaku ljubomoru i zavist. Te da će nas taj sudija ostaviti same u niskoj sobi uskih zidova, pribijenih tminom jedan naspram drugog, da čitamo, i čitamo, i čitamo, istu tužbu, dok ne zapamtimo i naglas ne izgovaramo, i ne recitujemo, i ne ponavljamo, istu odbranu, bezvrednu odbranu.
No, ne dolazi taj sudija baš svakom, samo onima koji negde u sebi čuvaju savest. Štaviše, nazovimo tog sudiju Savest.
On, naravno, neće nikad pokucati na vrata onima koji mu ih ne ostave bar malo odškrinuta, tek toliko da on može da zaviri katkad. Jednom kada uđe, ta poseta se oduži danima, te se sudija Savest sasvim fino raskomoti i nastani u sobičku naše glave, nabrajajući uporno, od početka do kraja, greške koje smo negde usput ostavili.
Kada odlazi sudija Savest? Pa, čini se bar tako, tek onda kada otvori i zagolica svaku ranu, natrlja nam na nos sve sramotne neprijatnosti kojih se mi, da nije njega, ne bismo nikada setili ( niti bismo to želeli ), ispuni uši bezveznim opomenama na SVAKU reč koju smo izgovorili, a nismo je iskreno mislili. Dok je tu, on grgoće i davi se u nedrima, pravi kovitlac sopstvenog zlobnog preispitivanja i vrti se u krug, u tom vrtlogu mutnih reka, bez sidra da stane, već samo rovi, i prokopava, i produbljuje štetu.
Kuda odlazi sudija Savest? Nikuda, išunja se iz našeg sobička u jedan maleni, odmah pored, i mirno čeka, skoro da okleva. Niko se ne može svakoga dana dovesti pred sud.
Nekada su savest nazivali Bogom i Demonom.
Danas je nazivaju prosto, Savest, kao bilo šta drugo. Ali niko ne zaboravi tog sitnog kvnika, koji čupa sve nade i poseje krivice. Niti iko može da ne strahuje od sledeće tužbe.
No, ne dolazi taj sudija baš svakom, samo onima koji negde u sebi čuvaju savest. Štaviše, nazovimo tog sudiju Savest.
On, naravno, neće nikad pokucati na vrata onima koji mu ih ne ostave bar malo odškrinuta, tek toliko da on može da zaviri katkad. Jednom kada uđe, ta poseta se oduži danima, te se sudija Savest sasvim fino raskomoti i nastani u sobičku naše glave, nabrajajući uporno, od početka do kraja, greške koje smo negde usput ostavili.
Kada odlazi sudija Savest? Pa, čini se bar tako, tek onda kada otvori i zagolica svaku ranu, natrlja nam na nos sve sramotne neprijatnosti kojih se mi, da nije njega, ne bismo nikada setili ( niti bismo to želeli ), ispuni uši bezveznim opomenama na SVAKU reč koju smo izgovorili, a nismo je iskreno mislili. Dok je tu, on grgoće i davi se u nedrima, pravi kovitlac sopstvenog zlobnog preispitivanja i vrti se u krug, u tom vrtlogu mutnih reka, bez sidra da stane, već samo rovi, i prokopava, i produbljuje štetu.
Kuda odlazi sudija Savest? Nikuda, išunja se iz našeg sobička u jedan maleni, odmah pored, i mirno čeka, skoro da okleva. Niko se ne može svakoga dana dovesti pred sud.
Nekada su savest nazivali Bogom i Demonom.
Danas je nazivaju prosto, Savest, kao bilo šta drugo. Ali niko ne zaboravi tog sitnog kvnika, koji čupa sve nade i poseje krivice. Niti iko može da ne strahuje od sledeće tužbe.
Teodora Uzur
Svidja mi se. :)
ОдговориИзбришиEj, hvala. :)
Избриши