Pesma Suncokretu

Mala mirisna latica

blago pastelna

crvena tek kojim 

pokretom četkice

uspavana u rađanju zore

uspravlja se lagano

nova i neponovljiva

kraj krupnog suncokreta

procvetalog davno

(pre nego što latica

i može da se seti)

kraj krupnog sunockreta

i njegovih širokih 

dugačkih ruku

koji se pružaju

sve do sunca i nazad

samo da bi pastelna latica

mogla mirno u hladu da spava

jer ona je malena i tanka

sasvim prozirna

njen život još nije 

punom zorom uranio

ali bez brige

sunockret je velik i snažan

on odbija huk svakog vetra

njegova stabljika topi rani mraz

u njemu žive sunčeve oči

koje greju i najteže zime

čini se jasno toj latici

koja već odrasta u mladi cvet

da će suncokret zauvek tu da niče

da raste viši i jači

i da će svakog februara

svoje stare latice da menja

za nove zlatne rukavice

a i skriveno srce će bujati

i rasti i u sebi cvetati

i ako to poželi 

sve oko sebe menjati

tokove neba

mirise vazduha

letove ptica i krajeve priča

a ponajviše 

čini se toj latici

da joj niko neće prići

nemarnim korakom zgaziti

slučajnom sudbinom iščupati

jer će gorostasni suncokret

uvek svoju glavu 

samo za tom laticom okretati

kome je onda bitno

i što su oblaci tako visoko

i što će oluja da poviče jače

i što će svaki talas 

u jedan vir da se ulije

kome može biti bitna

neka sporedna ruža il' žalfija

u sred pesme 

o latici i suncokretu

slabašnom rađanju i nestašnom početku

o iskusnoj nadi i srećnom nastavku

od sada će mala latica da bdi noćima 

i suncokret nekada može da spava

mama

Teodora Uzur

Sudija Savest

 Niko nam nikad ne kaže da će nam jednog dana prići sudija, i po belom papiru krupnim, masno-crnim slovima ispisati tužbu protiv nas, koja će u sebi sadržati svaki ikada načinjen greh, ružnu reč, nedelo, sramotu, slabost koja je izazvala još veću nesreću od nje same- slabosti, svaku ljubomoru i zavist. Te da će nas taj sudija ostaviti same u niskoj sobi uskih zidova, pribijenih tminom jedan naspram drugog, da čitamo, i čitamo, i čitamo, istu tužbu, dok ne zapamtimo i naglas ne izgovaramo, i ne recitujemo, i ne ponavljamo, istu odbranu, bezvrednu odbranu. 


 No, ne dolazi taj sudija baš svakom, samo onima koji negde u sebi čuvaju savest. Štaviše, nazovimo tog sudiju Savest.


 On, naravno, neće nikad pokucati na vrata onima koji mu ih ne ostave bar malo odškrinuta, tek toliko da on može da zaviri katkad. Jednom kada uđe, ta poseta se oduži danima, te se sudija Savest sasvim fino raskomoti i nastani u sobičku naše glave, nabrajajući uporno, od početka do kraja, greške koje smo negde usput ostavili.
 Kada odlazi sudija Savest? Pa, čini se bar tako, tek onda kada otvori i zagolica svaku ranu, natrlja nam na nos sve sramotne neprijatnosti kojih se mi, da nije njega, ne bismo nikada setili ( niti bismo to želeli ), ispuni uši bezveznim opomenama na SVAKU reč koju smo izgovorili, a nismo je iskreno mislili. Dok je tu, on grgoće i davi se u nedrima, pravi kovitlac sopstvenog zlobnog preispitivanja i vrti se u krug, u tom vrtlogu mutnih reka, bez sidra da stane, već samo rovi, i prokopava, i produbljuje štetu. 
 Kuda odlazi sudija Savest? Nikuda, išunja se iz našeg sobička u jedan maleni, odmah pored, i mirno čeka, skoro da okleva. Niko se ne može svakoga dana dovesti pred sud.


 Nekada su savest nazivali Bogom i Demonom. 


 Danas je nazivaju prosto, Savest, kao bilo šta drugo. Ali niko ne zaboravi tog sitnog kvnika, koji čupa sve nade i poseje krivice. Niti iko može da ne strahuje od sledeće tužbe.

Teodora Uzur

Violina

Da, jak ukus violine,

opor, prodirući, lekovit,

kopa po ranama koje bi da isceli,

ožiljci su svedoci iskustva,

da li vam se ikad učini

da je svaka melodija

stvorena za nekog drugog?

Za jednu krv- jedna pesma,

te ona svira

kolajući svim drugim venama,

dok ne uteče notama

u telo kojem pripada,

te tu i oživi sama,

Svaka tišina 

ima miris iste te pesme,

a svaka ćutnja 

lakoću nečujnog stiha.

Naziru se tim putevima

ispisani obrisi davnih slova,

jasnog značenja onima

koji umeju da čitaju.

Ali će svaki pad i visinu

jedne pesme razumeti

samo onaj jedan 

kome pesma pripada,

za koga je stvorena,

pa ako i ne nabasate

na svoju jedinu pesmu

ovoga života, 

ne marite.

Ona nikome drugom

ne može pripasti,

jer je vaša 

i pre nego što je oslušnete,

te će vas čekati

i više života...

Teodora Uzur

starac

Jednom ste videli starca

koji teškim korakom odmerava

put svojih poslednjih dana

i pogrbljen 

na svojim leđima nosi teret

koji je prikupljao od početka početaka

pa sve do sada

a pogled mu ne videste

istina

niste ni mogli

njegov pogled je uprt dole 

raščišćava sebi mesto sledeće stope

proučava nepoznate dubine

kojom plutaju njegove misli

da su bar one žive kao pre

ali ka samom kraju ne upućuju se

ni zdravi ni spaseni

ka samom kraju sve što se kreće 

za sobom ostavlja životnu toplinu

i ako upitate starca

starče

 kakva je ta tama koja te obuzima

 kakva je ta smrt kojoj se klanjaš

on će vam reći

 hladna dete 

 hladna i neprijateljska

i nastaviće pravo osamom

vi mu nemojte zameriti

starost nema vremena za prazne ideje 

ni sumanute snove

ona je surova i okrutna

oduzima vreme za proste priče

u njoj svaka nada gubi značenje

a svaka muka dobija jačinu

brigama se poklanja preostalo

a uspomene

uspomene..

postaju otirač za suze 

i sve što je nekada bilo lepo

više nije

i sve što je nekada bio cilj

sada je nestalo

i sve što je nekada bilo važno

bačeno je

sa prvim grumenom zemlje na grob

ali tako je to

videli ste jednom starca

kako tužno nekud hoda

ali ste pogled skrenuli

jer vi ste se tada voleli

veselili

ljubili

radovali

vi ste tada pevali

ali tako je to

jednoga sahranjuju dok drugi slavi

sve dok slavljenika ne sahrane 

pa neki drugi novi mlađi glas

ne šapne

tako vam je to

pa još tiše

s osmehom

neka nas čuva bog

Teodora Uzur

eden

stvoriše se žena i muškarac

negde u polju nebeskog edena

i ne znadoše da su u vrtu grešnom

i živeše sasvim mirno

u tom raju zemaljskom

dok jedno od njih

ne primeti da ruže koje im venu

cvetaju u nekom polju drugom

pa gledaše stalno preko živih slika

i počne kidati puzavice stare

da bi lepši prizor

izvirivao iz daleka

čuvši da divljina peva

lepše od ma kog pitomog božura

reši se da 

makar na kratko

novi put sebi izvaja

i odluči da ode

bez najave ni slova

daleko od drugog srca i jučerašnje zore

ali bez pažnje zaboravi i srce svoje

te ono osta hladno kraj žutog pelena

a drugo srce

poče liti tanke suze

koje kanuvši na pelen postadoše gorke

odlutala duša zaista luta

i nalazi po šta je pošla

i tuđe gore

i tuđe ljude

i tuđe reči

i tuđe duše

dok jednoga jutra ne naiđe

na poznate šiljke jedne stare kapije

sve obrasle trnjem 

i krvavim i suvim

bljesnu slike od prošlog života

lutajuća duša 

tragala je za srcem a bez srca

dovoljno dugo previše dugo

da bi se sada vratila odakle je pošla

ali onda ču šum nalik slaboj pesmi

i najednom vide sebe da korača

polako i nespremno zaraslom stazom    

posta joj jasno sve

sudbina razlog ponos i bes

kad ugleda novim okom stari svet

i staro svoje pulsirajuće srce

ledeno u ruci staroj

i srebrne odsjaje u suzi tankoj

koja je davno pala ali i dalje teče

rekom gorkih pelena koji sam godinama niče

oseti žena tada tvrdu zemlju pod sobom

u trenu kada pade i položi ruke na svoja dva srca

šaputala je davno obećanje 

sve dok jedno od njih ne presta da kuca

Teodora Uzur

Dobri ljudi nisu uvek srećni

Kaže jedan davni filozof kako je dobar čovek, srećan čovek.
Svaki dobar čovek je srećan čovek.
To je dato, podrazumevano.


Teško mi je da se složim sa tim. Poznajem i primećujem dosta `dobrih` osoba, čiji je život sasvim prosečan, nekima čak i nesrećan. I ne kažem da je njihova dobrota uzrok nesreće, nikako. To je mnogo više njihovo nepoznavanje sopstvenog kvaliteta, čovečnosti, ljudskosti. Humanost je ovih dana zaboravljena vrlina, prava retkost. Društva se formiraju na osnovu koristi, borbe, upornosti.
Problem dobrih ljudi je što su naviknuti da svoju dobrotu smatraju manom, pre nego vrlinom. A, sve dok ne budu svesni svog izuzetnog prava na sreću, neće to pravo ni ostvariti. Možete biti pošteni, trpeljivi, časni koliko god i sami jeste, prvi uslov blagostanja je da budete sigurni da ste ga vredni.
Ma šta ko drugi rekao. Ma u šta god vas neko ubeđivao.


Dobri ljudi nisu uvek srećni.
Medjutim, srećni ljudi su uvek dobri.
Jer kada ste srećni, nema straha, ne postoji tuga, nema mesta za zavist, a niko nije pakostan iz proste želje, svi smo zli zbog nesreće ili nedaća, čak i najveći zlotvori mrzeli su kako jesu iz slabosti, neznanja... zlodela su čist sistem samoodbrane, od samih sebe, ili od drugih. A najstrašnija čudovišta su najčešće ona zaplašena deca u nama, koja se hrane bojaznima. Čuli ste, napad je najbolja odbrana.
Za one koji ne znaju za sreću.

Teodora Uzur

knjiga

Hej, ti,

da, ti,

što me kuckaš po ramenu

svaki put kada nekud krenem,

pa me molećivim pogledom upitash kuda idem,

hej, ko si ti,

stari prijatelju,

i što te zanima gde sam pošla?

To ti nikako ne mogu reći,

jer vrlo retko to i sama znam,

pa ja da sam knjiga

ne bi me niko chitati mog`o lako,

bila bih bajka izmešanih strana i poglavlja,

zbrka neuređenih spisa i molitvi.

Jedino bi mi korice bile uvek sjajne i čitke,

a naslovi srebrnim vezom utkani,

jer rekli su mi nekada 

da se knjiga baš po koricama poznaje,

a ja nikako ne bih mogla biti

neka stara enciklopedija znanja,

puna godina, imena i ratova,

a spolja prašnjava, netaknuta.

Ne, moje korice su uvek primamljive i sjajne,

te bi svako čitati hteo,

dok se ne zaprepasti raštrkanim pričama

unutar mene.

Morao bi me, stari prijatelju,

čitati sa mnogo pažnje,

i sve one posvete na istrgnutim stranicama

na koje naiđeš,

pa ako na kojoj nađeš i kakvo ljubavno pismo,

ili razmuljanim mastilom ispisana dva imena

i ispod datum,

ni to ne shvataj olako,

već pripiši mojim pesmama  i tu ljubav

i pamti k`o što bi pamtio i ljubavi svoje.

Sve mi se više čini

da znati me znači razumeti sve moje ljubavi,

jer ja se trenucima u njoj rađam i umirem.

Pa hej, ko si ti,

stari prijatelju,

koji čekaš da ti jednom rečju objasnim

kuda idem?

Teodora Uzur