Oče naš

An now that you've been broken down

Got your head out of the clouds

You're back down on the ground

And you don't talk so loud

An you don't walk so proud

anymore

Došlo vreme da se spustimo na zemlju

setno pretražujemo nebo

nadamo se da će kraj nas pasti koja zvezda

koja zvezda padalica

naravno

ako budemo dovoljno srećni

ili ludi 

dovoljno ludi da poverujemo

da se zvezde zaista spuštaju kraj našeg jastuka

ako to poželimo dovoljno jako

ipak 

bili srećni ili ludi

svakako je lepše no živeti u svetu

gde sva sjajna sazvežđa prkosno ostaju na nebu

gde su noći tamne i gluve

snovi pusti i slabi

kreveti hladni i prazni

Došlo vreme da se spustimo na zemlju

to je za neke pravo blago

kao što Prever nekad šapnu:

Oče naš na nebesi

Ostani gde jesi

A mi ćemo ostati na zemlji

Koja je nekad baš lepa

sa svim zlatnicima sunčanih suza

koje čovek pospe po senkama trnovitih ruža

sa jutrima od bakra

koja u trenu postaše vetrovita polja izdanaka vetra

sa magličastim tragom pera

koje ostavlja šuškavi trag ljubavnih priča

Došlo vreme da se spustimo na zemlju

i ostavimo svetog oca

 da počiva na svojim tajnama sveta

da utiskuje svoj odraz na spomenicima groblja

širi utešni zadah mirisima tamjana

Došlo vreme da se spustimo na zemlju

i pustimo svetog oca da počiva u miru

na gomilama spomenih ploča

A mi ćemo ostati na zemlji

mi kojima uteha ne treba

mi koji smo ludi

od sreće

ili ljubavi

ili mladosti

ili želja

mi koji smo naučeni da verujemo sebi

Da

mi ćemo ostati na zemlji

koja je nekad baš lepa

pruža neodoljivo bolji pogled

od onog sa nebesa

Teodora Uzur

Čovek privremen

''Da baš mogu birati u što se reciklirati

bio bih stena ili veliki kamen

da baš mogu birati...''

Hladno pivo- Slobodan pad. Verovatno i pesma po kojoj je blog dobio ime.

Pitanje koje sledi nakon ovog odgovora je: možemo li mi da biramo ko smo?

Recimo da možemo. Rađamo se kao slobodni ljudi, imamo mnoštvo izbora, od kojih svojevoljno biramo onaj koji nam najviše pristaje ili odgovara u tom trenutku. Time postepeno gradimo sebe i iz svakog iskustva, susreta i razgovora uzimamo po maleno parče tuđeg sveta i ugrađujemo ga u svoje bedeme, čineći i naš sopstveni svet pomalo stran, uvodeći zabunu u pravilnu hijerarhiju našeg suverenog mišljenja i gubeći se među nekim nepreglednim svodovima naših i tuđih života.

   Da li je naše sopstveno mišljenje, koje toliko cenimo, zaista  naše sopstveno, ili bar jedinstveno?

Recimo da možemo da biramo ko smo. Sačinjeni smo od naših prioriteta, naklonosti, preferencija, moralnih vrednosti, a svi oni su uslovljeni našim karakterom. Problem nastaje kada pomislimo da je taj karakter dugogodišnji sklop tuđih uticaja na svest, ranih događaja počev od detinjstva, pa nadalje, da je taj karakter mozaik slabih odraza ličnosti naših roditelja, šire porodice, okoline. Shodno tome, ukoliko je karakter preduslov za ostvarivanje i doslednost bilo kakvim ličnim prioritetima i željama, mi smo sami uslovljeni tim učenjima i prenesenim 'znanjem' iz ranijih iskustva, a nije lako oteti se navikama mišljenja ustaljenim godinama.

Potrebna je zaista jaka, jaka želja za samoostvarenjem kako bismo se otrgli od pritegnutih lanaca prošlosti i otisnuli se na nestalne horizonte koje nigde ne pritiska obala.

 Potrebno je biti poseban.

Recimo da možemo da biramo tok svog života, i dalje nećemo nikada moći da utičemo niti da menjamo svoje poreklo, samo korenje postanka ( koje mnogi cene iznad svega ). Mi ne biramo ni rodni grad, ni državu, ni vreme, ni roditelje, ni porodicu, ni ime. Ne biramo, naposletku, ni da budemo rođeni. Sve nam to biva nametnutno, a mi to nekim čudnim prekrštavanjem nazivamo svojim, i to svoje volimo i njime se dičimo. Malo ko zastane i da promisli o tamo nekom, slučajnom strancu, ''pa zaboga, to sam mogao biti ja!'' To je ta slučajnost, nasumičnost, koja užasava. Ukoliko moj sam nastanak ne biram sama ja, kome je on prepušten. Sudbini? Previše lako. Bogu? Previše praznoverja. Slučajnom poretku? Previše zastrašujuće da bi bilo istinito.

Možda sam se previše približila filozofiji egzistencijalizma. Po Serenu Kjerkegoru, egzistencija nema sistema. Ona je slučajna, prolazna, neizvesna, nesigurna. Ljudska egzistencija je sama po sebi nestalna, nema čvrstog oslonca ni van, ni unutar duhovnog bića, konačnost je jedini izlaz iz ovog pakla kojeg nazivamo smrtni život, i stvarna svrha ne postoji. ''Čovek je biće bolesno na smrt,'' Seren Kjerkegor. Tako mračno, gotovo morbidno.

 Sličan odnos prema životu iskazao je i Šopenhauer: ''Kao prvo, čovek nikada nije srećan, već čitav život provodi težeći ka nečemu za šta smatra da će ga usrećiti, a kada to učini, samo je razočaran: na kraju se uglavnom nasuče, i u luku vraća bez jarbola i konopaca. I onda je svejedno da li je bio srećan ili jadan; jer njegov život nikada nije bio ništa više od sadašnjeg trenutka, koji uvek iščezava, a sada je i to gotovo.''

Dva velika filozofa, smatrali su život pukom mizerijom. Mizerijom zbog nemogućnosti, bezizlazan lavirint nevolja i problema, nedostojno ''valjanje u blatu'' sa ostalim smrtnicima koji su ''pakao jedni drugima''.

Meša Selimović, sjajan pisac, napisao je:'' Da li je moguća ikakva veza između čovjeka i svijeta osim moranja? Ja ne biram ono što imam.Ne biram,ustvari,ništa,ni rođenje,ni porodicu,ni ime,ni grad,ni kraj,,sve mi je nametnuto.Još je čudnije što moranje pretvaram u ljubav,jer,nešto mora biti moje,zato što je sve tuđe,i prisvajam ulicu,grad,kraj,nebo,koje gledam nad sobom od djetinjstva.Zbog straha od praznine,od svijeta bez mene.Ja ga otimam,ja mu se namećem,a mojoj ulici je svejedno,i nebu nad mnom je svejedno...''

Na kraju krajeva, ukoliko problem slobodnog izbora ikada mogu dovoljno promisliti, rekla bih da stvari stoje ovako: ne možemo birati svoj dom, svoju porodicu, svoje ime, niti rodno mesto. Ne možemo birati dan u kom se rodimo. Ono što možemo da učinimo je da volimo sebe kao individuu, i da poštujemo sebe kao deo zajednice, jer da je moglo biti ikako drugačije, drugačije bi se i desilo. No mi smo, ipak, društvena bića , sa ličnim pridodatim vrednostima i svrhama, a želja za samoostvarenjem je najjača koja postoji, a što pre je u sebi prepoznamo, to bolje!

''Da baš mogu birati u što se reciklirati

bio bih stena ili veliki kamen

da baš mogu birati...''

Ovi stihovi su mi se posebno urezali u sećanje posle koncerta Hladnog Piva. Dugo su mi se činili beznačajni, nasumične reči pesme koje se besciljno vrte u glavi dok polako ne iščile, neprimetno kao što su i došle. Pokazalo se drugačije.

Čini mi se da su ove reči otišle korak dalje po pitanju slobodnog izbora.

''Dobro, ako već ne mogu da biram svoju polaznu tačku, postaraću se da ja budem taj koji bira svaki sledeći let, polaske i odlaske, sva svoja pristaništa i luke!''

Korak dalje- ne možemo da biramo kako smo nastali, ali mnogo važniji izbori su pred nama. Život je ništa više od onog što mislimo da jeste, pa, još jednom, kažem da je misao početak ponovnog rođenja, recikliranje života.

Teodora Uzur

Zašto sam ja ovde

Pitam se, pitam se. Pitam se, ponekad, zašto uopšte i pišem na ovom blogu. 

Skoro da znam zašto sam počela- bilo mi je potrebno mesto da pišem otvoreno o čemu razmišljam, šta me pokreće. Često me previše toga u svakodnevnici koči da bih mogla slobodno izneti svoje mišljenje, onako otvoreno, bez ikakvih rezervi. Situacije su neugodne, ljudi su teški i ne žele da čuju, možda nemaju vremena, a možda su jednostavno previše dugo slušali sami sebe, da je sada prekasno da oslušnu ponešto i od nekog sa strane.

 Naročito ukoliko je taj neko sa strane osamnaestogodišnja devojčica koja, kako neki zamere, ima i previše toga da kaže. Pa neka, ukoliko je tako, imam i razloga. 

Bilo bi loše da samo ćutim, zar ne? 

Pitali su me jednom da li smatram da sam iznad proseka, u odnosu na svoju generaciju. Isprva, bila sam začuđena, malo zatečena, al s vremena na vreme mi se to pitanje vrati, pa me tera u poteru za odgovorom.

Iznad proseka? Teško. Čak i u oskudnoj, rumskoj sredini, lako se nađe mnogo mladih, inteligentnih, znatiželjnih i talentovanih, koji ne samo da su sposobni da ostvare mnogo toga, već ih pre svega vuče želja za boljim- boljim životom, boljim svetom, boljim znanjima. Nesreća je jedino, za one mlade koji poveruju u propovedi profesora, učitelja, veroučitelja, roditelja, tetaka, baba, deda... pa poveruju i sami da je život bitka, borba, malen i oskudan, bez puno prilika, sa retkim trenucima sreće i mnogim godinama nervoze, posla, takmičenja...

Želim nove generacije koje nisu pritisnute nedaćima starih, kako bi mogle sebi da osnuju sredinu koja ne pati od bolesti zastarelih principa onih koji ne gledaju u budućnost već više od pola veka.

Putnik, peron i prtljag

    Zar nije najveće zlo na svetu gledati samog sebe, bespomoćnog i nepomičnog, kako stoji na večnom peronu ispitujući dolaske i odlaske, a nikada se neukrcati ni na jedan voz, bio on voz sreće, uspeha, ili borbe i očaja? Katkad mi se čini da je tako. Da ne može biti drugačije. Pa i zlosutne borbe vrednije su od same predaje.

    Ipak, po nebrojeni put vidim sebe, stojim, ne mičem se, pregledam uporno sve svoje spiskove, planove, upoređujem perone i vozove, destinacije i prtljage. Da, najviše rovim po tom prtljagu, on mi je, sam po sebi, najveća muka. A kako i ne bi bio, ta prepun je fotografija sa potpisima na poleđini, kad god krenem da otvaram taj istrzani kofer, malo mu fali i da se raspadne! Opet, nekako, on izdržava u sebi teret mojih uspeha i neuspeha,i sve se skučeno u tom malom prostoru nalazi, puca po šavovima i grgoće moja prošlost.
 Najgore su noći na praznim stanicama. Tada naredni voz ( na koji se nikada nisam ukrcao, ali svaki zakazani čas ja čekam, sa kartom među prstima) ni ne pristiže, a slabo ulično osvetljenje baca pre senke nego svetla po usamljenim klupama i šinama. Najgore su, kažem, jer onda jasno čujem bitku bivših istina i neistina koja se odvija kraj mene, na klupi, pa po hiljaditi, beznadežni put pomislim- svega u istrošenom koferu ima: davnih kalendara, uvelih cvetova i dragih sećanja, sa puno sramota, od kojih sam odbegao ili i dalje bežim, retko koji odraz u ogledalu, jer sebe sam uvek najmanje posmatrao; svega ima, sem jednoga- mogućnosti.
  Mogućnosti. Potencijala. Sutrašnjice. Snova. Ostvarenja.Boljeg.


Život je prevrtljiv, lako ume da prevari. Vidite dokle je mene doveo. Pitam se, kako sam pored svih svojih velikih planova, fantastičnog maštanja, stalnog očekivanja, dospeo na praznu klupu, bez i jedne ostvarene ideje, a sa pregrštom pogrešnih stvari koje sam sakupio na putu, tokom svog tog planiranja. Da li sam stvarno dozvolio životu da me tako nasamari, da me prevari sa ''sutra'', i odvuče mi pogled od ''danas''? Negde mi je odavno bilo jasno da je to sutra ništa više do iluzije, odlaganja, da ja pripadam današnjici, da je to sutra poput moje zemlje Nedođije, u koju sam smestio sve ostvarene nade, tamo ih negujem i čuvam, sasvim blizu, ali nikada tu, da ih osetim, namirišem, dodirnem ili udahnem.
 Naravno, čovek ko čovek...  Za sve što nisam mogao, rekao sam sebi da nisam hteo, pa nisam ja slab, ja sam samo prevaren! Slabe vajde od žalbi, došapnu mi život...
  Možda vam nije jasno zašto nikada nisam ušao u vagon, seo kraj prozora, i strpljivo putovao do svog cilja. Da pokušam na ovaj način da vam objasnim: ukoliko bih to zaista uradio, ušao u čudesni voz, krenuo da realizujem, korak po korak, svoj san, pa ja bih ga, zasigurno, ostvario! Nema sumnje, priznajem. A koji bih onda život mogao da proklinjem i krivim za sve godine prikupljanja otpadaka pored puta, dok sam mogao da sedim na zlatnom prestolu,vladajući svojom kraljevinom zvanom Danas, i budem najbolja verzija sebe?

  Nema te velike prevare koja bi opravdala nemoć. To je najtužnije od svega... 
 Život je ono što ti se dešava dok ti praviš planove za život. Život je moj kofer, prepun prtljaga koji vučem, koji mi ne da da napredujem. Bez obzira na moje uredno ispisane planove, izlepljene slike maštarija, spiskove od najmanjih do najvećih snova, moj život je i dalje ono što mi se desi. Niko na svetu nije bespomoćniji od čoveka koji ne zna šta želi, sem onog koji zna šta želi, ali ne zna šta može. Upravo taj će imati najnesrećniju sudbinu,celoga veka premotavajući u mislima istu sliku, ''sutra, kada krenem na put... sutra, kada ostvarim san... sutra, kada se napokon usudim da kažem štamislim...'', a doživljavajući oko sebe jednu sasvim drugu- ''danas, sa još više tereta nego juče...''

Teodora Uzur

Sofiji

Svi znaju priču o tri brata

svaki hrabriji od drugog

svaki odvažniji

svaki mudriji

znaju i priču o malom lanetu

izgubljenom u gustoj pregustoj šumi

tražeći majku međ kricima tišine

ali znaju li priču 

o dva mala laneta

svaki slabašniji od drugog

svaki tananiji

svaki zaplašeniji

dva laneta svoja korake čiste

na istim poljanama

sade svoje uspomene pod istim gorama

gledaju istu majku sivim noćima

što je najbitnije

rastu u zajedničkim šumama

ali ne žurite

svako lane sluša druge šapate

jednom mira ne daju lavovske divljine

drugo uši načulji da približi visine

prvo lane voli predano

a drugo oprezno

ali ne žurite 

dva laneta se vole beskrajno

i u sivim nocima

pod nebeskom nadstrešnicom zvezda

nijedan šum se ne čuje lepše

od četiri mala trčeća kopita

i slušajte priču svi

jedna ista reka možda vodi u različitim pravcima

ali će njeno korito uvek biti jedna ista spojnica

a kada mladi sanak baci sen na javu

i u snu će ista reka da žubori

sve dok poslednja zora cveće ne zarumeni

Toplom vetru, Teodora

planeta

pogledaj, zar ne vidiš

kako da shvatiš

pogledaj bolje

ne želim sama da mislim

ovu planetu

ova zemlja pod korenima

ova jedina u slabostima

ovo nebo u modricama

ove krovove pod prljavim odžacima

ljudski dim na nebesima

ovu vrbu u trzajima

žalost u tim plamenim očima

mi smo tvoja deca u ritama

a rađani smo pod pozlaćenim krstevima

pogledaj, zar ne vidiš

besčašćee u pečatima

mrtvo žbunje među ljudima

istinu među ludima

licemerje među milosrdnima

mi smo tvoja deca

koja te ubijaju u trkama

svi grabimo ka istom ishodištu

sudarajući se u različitim pravcima

i nema tog novca koji će kupiti iskupljenje

naše iskvarene duše su i dalje nepotkupljive

naša istrulela srca su jedina zaostavština

po grobljima se najbolje čitaju uspesi revolucija

pa nastavite budale

da kopate rake

sve dublje i dublje

možda ispod dna i nađete

sve zakopane anđele

sve bogove satrli ste svojim verovanjem

udarite sada silnije na tuđmanske knjige i porodice

pogledaj, zar ne vidiš

kazni neveru ljubavi

poveri sebe mržnji

pogledaj, zar ne vidiš

ne vidiš

zato i tečeš prljavim potocima

pa hajde, krčite nam šume

počupajte sve što diše

zatim ponosno marširajte

pa nastavite, budale

u miru nema pobednika

on nije spas za krvnike

on je mesto za one koje nikada nisu uzeli mač u ruke

u miru nema gubitnika

tamo nema mesta za vas koji bedne tlačite

čudno je reći

ali spas stanuje u nama

iako zajedno hrlimo sa masama

iako spremno ginemo u topovskim vatrama

Teodora Uzur

Pesma Suncokretu

Mala mirisna latica

blago pastelna

crvena tek kojim 

pokretom četkice

uspavana u rađanju zore

uspravlja se lagano

nova i neponovljiva

kraj krupnog suncokreta

procvetalog davno

(pre nego što latica

i može da se seti)

kraj krupnog sunockreta

i njegovih širokih 

dugačkih ruku

koji se pružaju

sve do sunca i nazad

samo da bi pastelna latica

mogla mirno u hladu da spava

jer ona je malena i tanka

sasvim prozirna

njen život još nije 

punom zorom uranio

ali bez brige

sunockret je velik i snažan

on odbija huk svakog vetra

njegova stabljika topi rani mraz

u njemu žive sunčeve oči

koje greju i najteže zime

čini se jasno toj latici

koja već odrasta u mladi cvet

da će suncokret zauvek tu da niče

da raste viši i jači

i da će svakog februara

svoje stare latice da menja

za nove zlatne rukavice

a i skriveno srce će bujati

i rasti i u sebi cvetati

i ako to poželi 

sve oko sebe menjati

tokove neba

mirise vazduha

letove ptica i krajeve priča

a ponajviše 

čini se toj latici

da joj niko neće prići

nemarnim korakom zgaziti

slučajnom sudbinom iščupati

jer će gorostasni suncokret

uvek svoju glavu 

samo za tom laticom okretati

kome je onda bitno

i što su oblaci tako visoko

i što će oluja da poviče jače

i što će svaki talas 

u jedan vir da se ulije

kome može biti bitna

neka sporedna ruža il' žalfija

u sred pesme 

o latici i suncokretu

slabašnom rađanju i nestašnom početku

o iskusnoj nadi i srećnom nastavku

od sada će mala latica da bdi noćima 

i suncokret nekada može da spava

mama

Teodora Uzur

Sudija Savest

 Niko nam nikad ne kaže da će nam jednog dana prići sudija, i po belom papiru krupnim, masno-crnim slovima ispisati tužbu protiv nas, koja će u sebi sadržati svaki ikada načinjen greh, ružnu reč, nedelo, sramotu, slabost koja je izazvala još veću nesreću od nje same- slabosti, svaku ljubomoru i zavist. Te da će nas taj sudija ostaviti same u niskoj sobi uskih zidova, pribijenih tminom jedan naspram drugog, da čitamo, i čitamo, i čitamo, istu tužbu, dok ne zapamtimo i naglas ne izgovaramo, i ne recitujemo, i ne ponavljamo, istu odbranu, bezvrednu odbranu. 


 No, ne dolazi taj sudija baš svakom, samo onima koji negde u sebi čuvaju savest. Štaviše, nazovimo tog sudiju Savest.


 On, naravno, neće nikad pokucati na vrata onima koji mu ih ne ostave bar malo odškrinuta, tek toliko da on može da zaviri katkad. Jednom kada uđe, ta poseta se oduži danima, te se sudija Savest sasvim fino raskomoti i nastani u sobičku naše glave, nabrajajući uporno, od početka do kraja, greške koje smo negde usput ostavili.
 Kada odlazi sudija Savest? Pa, čini se bar tako, tek onda kada otvori i zagolica svaku ranu, natrlja nam na nos sve sramotne neprijatnosti kojih se mi, da nije njega, ne bismo nikada setili ( niti bismo to želeli ), ispuni uši bezveznim opomenama na SVAKU reč koju smo izgovorili, a nismo je iskreno mislili. Dok je tu, on grgoće i davi se u nedrima, pravi kovitlac sopstvenog zlobnog preispitivanja i vrti se u krug, u tom vrtlogu mutnih reka, bez sidra da stane, već samo rovi, i prokopava, i produbljuje štetu. 
 Kuda odlazi sudija Savest? Nikuda, išunja se iz našeg sobička u jedan maleni, odmah pored, i mirno čeka, skoro da okleva. Niko se ne može svakoga dana dovesti pred sud.


 Nekada su savest nazivali Bogom i Demonom. 


 Danas je nazivaju prosto, Savest, kao bilo šta drugo. Ali niko ne zaboravi tog sitnog kvnika, koji čupa sve nade i poseje krivice. Niti iko može da ne strahuje od sledeće tužbe.

Teodora Uzur

Violina

Da, jak ukus violine,

opor, prodirući, lekovit,

kopa po ranama koje bi da isceli,

ožiljci su svedoci iskustva,

da li vam se ikad učini

da je svaka melodija

stvorena za nekog drugog?

Za jednu krv- jedna pesma,

te ona svira

kolajući svim drugim venama,

dok ne uteče notama

u telo kojem pripada,

te tu i oživi sama,

Svaka tišina 

ima miris iste te pesme,

a svaka ćutnja 

lakoću nečujnog stiha.

Naziru se tim putevima

ispisani obrisi davnih slova,

jasnog značenja onima

koji umeju da čitaju.

Ali će svaki pad i visinu

jedne pesme razumeti

samo onaj jedan 

kome pesma pripada,

za koga je stvorena,

pa ako i ne nabasate

na svoju jedinu pesmu

ovoga života, 

ne marite.

Ona nikome drugom

ne može pripasti,

jer je vaša 

i pre nego što je oslušnete,

te će vas čekati

i više života...

Teodora Uzur

starac

Jednom ste videli starca

koji teškim korakom odmerava

put svojih poslednjih dana

i pogrbljen 

na svojim leđima nosi teret

koji je prikupljao od početka početaka

pa sve do sada

a pogled mu ne videste

istina

niste ni mogli

njegov pogled je uprt dole 

raščišćava sebi mesto sledeće stope

proučava nepoznate dubine

kojom plutaju njegove misli

da su bar one žive kao pre

ali ka samom kraju ne upućuju se

ni zdravi ni spaseni

ka samom kraju sve što se kreće 

za sobom ostavlja životnu toplinu

i ako upitate starca

starče

 kakva je ta tama koja te obuzima

 kakva je ta smrt kojoj se klanjaš

on će vam reći

 hladna dete 

 hladna i neprijateljska

i nastaviće pravo osamom

vi mu nemojte zameriti

starost nema vremena za prazne ideje 

ni sumanute snove

ona je surova i okrutna

oduzima vreme za proste priče

u njoj svaka nada gubi značenje

a svaka muka dobija jačinu

brigama se poklanja preostalo

a uspomene

uspomene..

postaju otirač za suze 

i sve što je nekada bilo lepo

više nije

i sve što je nekada bio cilj

sada je nestalo

i sve što je nekada bilo važno

bačeno je

sa prvim grumenom zemlje na grob

ali tako je to

videli ste jednom starca

kako tužno nekud hoda

ali ste pogled skrenuli

jer vi ste se tada voleli

veselili

ljubili

radovali

vi ste tada pevali

ali tako je to

jednoga sahranjuju dok drugi slavi

sve dok slavljenika ne sahrane 

pa neki drugi novi mlađi glas

ne šapne

tako vam je to

pa još tiše

s osmehom

neka nas čuva bog

Teodora Uzur

eden

stvoriše se žena i muškarac

negde u polju nebeskog edena

i ne znadoše da su u vrtu grešnom

i živeše sasvim mirno

u tom raju zemaljskom

dok jedno od njih

ne primeti da ruže koje im venu

cvetaju u nekom polju drugom

pa gledaše stalno preko živih slika

i počne kidati puzavice stare

da bi lepši prizor

izvirivao iz daleka

čuvši da divljina peva

lepše od ma kog pitomog božura

reši se da 

makar na kratko

novi put sebi izvaja

i odluči da ode

bez najave ni slova

daleko od drugog srca i jučerašnje zore

ali bez pažnje zaboravi i srce svoje

te ono osta hladno kraj žutog pelena

a drugo srce

poče liti tanke suze

koje kanuvši na pelen postadoše gorke

odlutala duša zaista luta

i nalazi po šta je pošla

i tuđe gore

i tuđe ljude

i tuđe reči

i tuđe duše

dok jednoga jutra ne naiđe

na poznate šiljke jedne stare kapije

sve obrasle trnjem 

i krvavim i suvim

bljesnu slike od prošlog života

lutajuća duša 

tragala je za srcem a bez srca

dovoljno dugo previše dugo

da bi se sada vratila odakle je pošla

ali onda ču šum nalik slaboj pesmi

i najednom vide sebe da korača

polako i nespremno zaraslom stazom    

posta joj jasno sve

sudbina razlog ponos i bes

kad ugleda novim okom stari svet

i staro svoje pulsirajuće srce

ledeno u ruci staroj

i srebrne odsjaje u suzi tankoj

koja je davno pala ali i dalje teče

rekom gorkih pelena koji sam godinama niče

oseti žena tada tvrdu zemlju pod sobom

u trenu kada pade i položi ruke na svoja dva srca

šaputala je davno obećanje 

sve dok jedno od njih ne presta da kuca

Teodora Uzur

Dobri ljudi nisu uvek srećni

Kaže jedan davni filozof kako je dobar čovek, srećan čovek.
Svaki dobar čovek je srećan čovek.
To je dato, podrazumevano.


Teško mi je da se složim sa tim. Poznajem i primećujem dosta `dobrih` osoba, čiji je život sasvim prosečan, nekima čak i nesrećan. I ne kažem da je njihova dobrota uzrok nesreće, nikako. To je mnogo više njihovo nepoznavanje sopstvenog kvaliteta, čovečnosti, ljudskosti. Humanost je ovih dana zaboravljena vrlina, prava retkost. Društva se formiraju na osnovu koristi, borbe, upornosti.
Problem dobrih ljudi je što su naviknuti da svoju dobrotu smatraju manom, pre nego vrlinom. A, sve dok ne budu svesni svog izuzetnog prava na sreću, neće to pravo ni ostvariti. Možete biti pošteni, trpeljivi, časni koliko god i sami jeste, prvi uslov blagostanja je da budete sigurni da ste ga vredni.
Ma šta ko drugi rekao. Ma u šta god vas neko ubeđivao.


Dobri ljudi nisu uvek srećni.
Medjutim, srećni ljudi su uvek dobri.
Jer kada ste srećni, nema straha, ne postoji tuga, nema mesta za zavist, a niko nije pakostan iz proste želje, svi smo zli zbog nesreće ili nedaća, čak i najveći zlotvori mrzeli su kako jesu iz slabosti, neznanja... zlodela su čist sistem samoodbrane, od samih sebe, ili od drugih. A najstrašnija čudovišta su najčešće ona zaplašena deca u nama, koja se hrane bojaznima. Čuli ste, napad je najbolja odbrana.
Za one koji ne znaju za sreću.

Teodora Uzur

knjiga

Hej, ti,

da, ti,

što me kuckaš po ramenu

svaki put kada nekud krenem,

pa me molećivim pogledom upitash kuda idem,

hej, ko si ti,

stari prijatelju,

i što te zanima gde sam pošla?

To ti nikako ne mogu reći,

jer vrlo retko to i sama znam,

pa ja da sam knjiga

ne bi me niko chitati mog`o lako,

bila bih bajka izmešanih strana i poglavlja,

zbrka neuređenih spisa i molitvi.

Jedino bi mi korice bile uvek sjajne i čitke,

a naslovi srebrnim vezom utkani,

jer rekli su mi nekada 

da se knjiga baš po koricama poznaje,

a ja nikako ne bih mogla biti

neka stara enciklopedija znanja,

puna godina, imena i ratova,

a spolja prašnjava, netaknuta.

Ne, moje korice su uvek primamljive i sjajne,

te bi svako čitati hteo,

dok se ne zaprepasti raštrkanim pričama

unutar mene.

Morao bi me, stari prijatelju,

čitati sa mnogo pažnje,

i sve one posvete na istrgnutim stranicama

na koje naiđeš,

pa ako na kojoj nađeš i kakvo ljubavno pismo,

ili razmuljanim mastilom ispisana dva imena

i ispod datum,

ni to ne shvataj olako,

već pripiši mojim pesmama  i tu ljubav

i pamti k`o što bi pamtio i ljubavi svoje.

Sve mi se više čini

da znati me znači razumeti sve moje ljubavi,

jer ja se trenucima u njoj rađam i umirem.

Pa hej, ko si ti,

stari prijatelju,

koji čekaš da ti jednom rečju objasnim

kuda idem?

Teodora Uzur

Putovanje

Moram se zapitati

ako nešto neizmerno želim

o tome sanjam 

za tim čeznem

to u mislima volim 

i prizivam

a to nešto 

mi je i dalje strano

daleko

otuđeno

prosto ne dolazi

prosto nije moje

da li to stvarno želim

da li to stvarno volim

kažu da ljubav ostvaruje

sve želje

i da je ona put

kojim teče samo izobilje

dakle

ako taj moj daleki san

volim

ljubim

pišem mu 

posvećujem sebe

pripisujem mu svoje ime

a on je neodsanjan

da li je on kriv što je budan

ili sam ja ta 

koja ne može da zaspi

jer nama 

je uvek sve dato

samo treba

da prepoznamo taj čas

u kom ne možemo

sebe slagati tako lako

dakle

moram paziti šta želim

i ne smem varati

tuđim željama

moje će onda da kasne

a to nikako ne želim

preostaje mi 

da se molim

verujući

te da čekam

pitanje preostaje

ako mene san prevari

ja nikada 

nikada

neću ni znati

previše je jak

da bih probila njegove štitove

mogu lutati u krug

u kom sam sve videla

i uporno odmahivati glavom

ponavljajući

to ne želim

ni ovo takođe

a zašto je ono i dalje ovde

ili šta ako

i ovo ne sme svako da čuje

šta ako

namerno napustim

stari kolovoz

odšetam do sledećeg perona

i uhvatim voz za nove krugove

ili čak kvadrate

možda me niko ne spreči

da putujem svojim putanjama

i tu sebi postavljam znakove

da stanem 

gde ja zamislim stop

pa šetam sama

kada ja odredim

policijski čas

i onda napokon 

na svojim šinama

vozim linijom života

i imam tačno predviđene

odlaske i dolaske

samo što su sada putnici

strogo izabrani

i donose mi

parčiće mojih snova

da zajedno sklapamo

jedinstveni mozaik

ljubavi sreće prijateljstva

iz takvog kruga

ne bih nikad poželela da odem

pa hajde da putujemo

Teodora Uzur