Често нас мала варка наведе
да се предамо читавом утиску,
погрешном и кривом,
често није битно.
Наше стварно
је наша замисао стварности.
А ко нам, побогу,
може рећи да је оно криво,
јер можда је баш њихово лажно?
Зато често теби поменем,
онако узгред и невино,
та не веруј ми тако олако.
Понекад и ја сретнем,
путујући осамом
без терета и граница,
неки стари стих
расут у нову песму,
па ми путем прођу
и нека стара кола
ал` вуку нови терет,
па убрзају и корак ми мимоиђу.
Зато често теби поменем,
јер ако којим злосрећним случајем
та кола стану,
ја врло лако са пута скренем
и не знам да се вратим.
Горе је још
ако ме до раскрснице одвезу,
а знакови пакосно
и намерно ћуте,
па ја морам да лутам и бирам.
Задеси се у свој тој туги
да си ти путник далеки
и заборављени,
а ја без компаса, и сама.
Онда погледам звезду
(можда ода пут)
па се изгубим и
према путевима небеским.
Тешко је мене пратити,
посебно када не знам куда идем.
Мало пуцам на месец,
чисто да распршим покоју жељу,
па се наједном вратим кући.
 |
| ..тај рингишпил у мојој глави.. |
Видим те,
и сваки пут
(са истом радошћу и страхом)
питам:
Још си ту?
Од мене су и храбрији бежали.
Нека, остани...
Са сваког пута донесем и поклон.
Мало месечевог праха,
да се сетиш где
да на чување оставиш наду,
и мало новог мириса
другачијих земаља и светова,
да се сетиш где да ме тражиш.
Ти си још ту?
Не види се од димова из оџака
које сам прелетела,
кад се спусти магла...
Познаћеш ме јасно,
то је мутна силуета
немирне луталице пред тобом.
Теодора Узур
Нема коментара:
Постави коментар