..te deluje tako tom čoveku i toj ženi da je ceo svet načinjen samo iz jednog razloga, da od njega bude skrojena priča njihova, da se taj svet rodio samo da bi njih delio ili njih spajao, da bi njima toliko zlog ili dobrog činio, i ponajviše da bi njima taj svet odgovarao ili ih poricao.
Misle tako, zaista, ljubavnici, kada promatraju svet kroz oči svoje drage ili dragog, da svi životi ostali, svako postojanje, dešavanje, sreća ili nesreća, je udešena tako da bi njima dala neko značenje. Svaka ptica koja proleti samo njima šalje poruku slobode. Vetar koji nosi dane i noći zbog njih to pokreće vreme. Prolaznici se kraj njih šetaju da bi im smetali, i ometali njihovu posebnost. Ne pitaju oni ni kako, ni kada, gde, ponajmanje ih zanima zašto.
Znaju da postoji trenutak, i postoji ona u njemu i on u njoj, te se ka tom trenu celog svog života kreću ne bi li napokon spoznali smisao, i, pazite čuda, tada se zaista nestvarno i preliva u stvarno.
Sve se do tad maglovito neobjašnjivo, svako se `možda`, `ako` i `valjda` prelilo u jednu zajedničku sigurnost , te se učini i njoj i njemu, oboma se učini u istom času, da će sve od tad biti zapisano zajedničkom rukom, jer tako je negde proglašeno, a rečeno je osmehom ovog drugog, i od tada više niko ne može stišati njihovu pesmu, jer joj je suđeno da ispevana bude.
Ljubav koja krvari, ljubav koja vodi rat, a iste i miri, ljubav koja razdvaja zaljubljene jer zaljubljenost ne mogu da razumeju, ljubav koja krši i lomi, ljubav koja treperi, svaka ljubav koja je blagoslov...
Teodora Uzur
Нема коментара:
Постави коментар