Samoća

Postoji li teža težina od samoće
nju svako trpi sam
a ona nikada ne nailazi sama
već grabi sa svojim saputnicima
tugom i nesrećom


Ta se težina nekad šunja 
i ne znamo da je blizu
sve dok nam ne uspori korak
poguri hod i spusti glavu
pa najednom kao crkveno zvono
odzvoni ponoćni kraj


U tom času 
usamljenost postaje jasna
najavljuje se kao novi stanar naših dana
i malo ko sme da je napusti i ode
jer koliko god čudno bilo
samoća ostaje jedini prijatelj
te nju grlimo i ljubimo
grejemo njenu hladnoću
držimo se njene sveprisutnosti
tešimo njene suze


A ko je najusamljeniji čovek na svetu
da li starac napušten od svih
da li prosjak bez prosjačkog štapa
da li udovac sa starom ljubavi
da li dete bez i jednog druga
da li je to svako bez svih
da li je to svako među svima
Najusamljeniji čovek na svetu je
i uvek će biti
čovek bez samoga sebe 
koji traga za  dušom međ tuđima
a otima sebe od svojih


Najusamljeniji čovek na svetu
će se izgubiti u gomili
pa će lutati tražeći se
i kada napokon naiđe na svoje ja
neće se prepoznati
i upitaće svoju samoću
šta sam ti učinio
da otmeš moje duhove
hraniš se njihovim životom
i gledaš njihovom svetlošću
šta si mi učinila samoćo
da sebe ne prepoznam
bez tvoje težine na čelu

Teodora Uzur