Ja

Nekada davno,

kada sam bila slepa,

nisam videla čak ni jutro,

a veče nije bilo drugačije od podneva.

Dan me je posećivao u miru,

isto tako me i napuštao.

Tako sama,

mir je bio sve što sam imala.

Tako mnogo za druge,

tako malo za mene.

Svakako,

u ratu haosa,

svi traže mir -

da pitaju za sreću se ne usuđuju.

Ona je prevelik luksuz

za slabe ratnike.

Ponekad moraš da se otisneš

iz luke mira

da bi pronašao sreću.

Međutim,

mudracima je oduvek bilo jasno-

razlika je vrlo mala.

Mir jeste sreća,

sreća jeste mir.

Ne, mir nije tišina.

Niti je to samoća.

Mir je ispunjenje u praznini duša,

i nikakav pljusak ga ne može pomutiti.

Zato je sreća nagla i hitra,

da bi sustigla nepromenjivost mira.

Često oni koji su brži 

moraju da vijaju one koje se nisu pomakli.

A sa mirom se neko rodi, 

nego ga pronalazi, te u njemu živi,

a neko ga uporno gradi.

Ali nema sumnje-

kada je pitanje sreće,

svi smo jednake neznalice

i izgubljeni tragači,

i uvek sam na kraju ja ta,

nepopravljiva luda,

srećnica koja traži mir,

jer sam progledala i savršeno vidim

jutro, dan, i noć,

i svaki put iznova biram

jedan od dva života,

dok jednom ne shvatim

da mogu živeti oba.

Teodora Uzur