Neko moj

Treba mi neko jak,

neko ko savija svetove,

ko živi u procepu,

poznaje drugu stranu medalje,

veruje u ideale.

Neko ko svesno krši granice,

ne mari za sigurne stanice,

ko se spušta  niz strme litice,

trči naspram vejavice...

Misli slobodno poput lastavice,

neko, čije nisam videla lice.

Postoji li neko,

neko potpuno nesavršen,

ko večito bira stranputice

i na njima nalazi prave odgovore...?

Ko ume sam,

ali nikada neće ostati sam.

Sanja nezamislive snove,

ali želi samo svoje...

Čiji pogled obuhvata ceo svet, i dalje...

Sa čijih usana teku priče iskrene,

a nedokučive,

na čijem levom dlanu nema putokaza,

ni sudbine.

Treba mi neko ko stoji sam na ćošku,

a nikoga ne čeka,

neko samouveren ko ne priznaje sumnju,

a i dalje se pita čije svetlo sija iz daleka.

Neko sličan meni,

ali ni blizu isti.

Neko dovoljno različit 

da primeti što ja ne vidim.

Neko koga možda nisam srela,

ni ljubila, niti volela,

neko kome bih se smejala,

pisala i radovala.

Treba mi neko

bez koga mogu,

a koga želim uz sebe.

Teodora Uzur