Једна непотребна

Осетим ударце са свих страна.
Покушавам да останем,
покушавам да се не померим.
Не дам да ме дотиче...
док они по ранама
секу и рију,
вређају став и кваре мир,
руше ми путоказе
и прекопавају путеве,
сужавају ми границе..


Могу гледати само на горе,
према небу!
Оно нема границе...
према небу
ми не требају смернице...


Грабим рукама према сну.
Шта то тако чврсто стежем,
облак се не може ухватити.
Само знам, 
ако поглeдам доле,
видећу њих- видећу вас,
а када вас видим,
ваше црне кораке
и маске које прете око мене,
лагани плес безброј самоћа...


Пожелим некад наивно
и да плешем са вама.
Дајем меру свету
према самој себи,
не помислим да грешим,
и ако се упустим у игре
обрћем се бескрајно,
не зауставим се дуго,
уз напети реквијум смрти
одзвони туп одјек.


Одлука:
ваше сивило на дну
или моје васкрснуће 
на новом почетку...

Теодора Узур