Nedostižna

Da, mora da je tako...

Mora da je to ta devojka,

morala bi to biti njena senka

koja podrhtava na površini jezera,

ali zašto je ona tako mirna,

zašto sa jedva primetnim osmehom

skoro melanholično gleda

u tu drhtavu sliku sebe...

kao da vidi nešto

otkriveno samo za njene oči...

Zašto gleda mirno,

ali prodornim pogledom,

nežno položenim na sliku u vodi,

a u isto vreme sagledajući

 sve skrivene dubine...

Je li ona zaista

suprotnost same sebe,

da li iko može biti 

istovremeno

spokojan 

i surov,

blag

i okrutan,

svoj

i sebi stran...

Da, mora da je tako...

Mora biti da ona može...

Skoro sam sigurna 

gledajući njeno lice,

samouveren osmeh

i čežnjiv izraz,

snovi plutaju rekom

njenih pogleda...

ali odraz govori drugo,

ona je snaga, ona je moć,

ona je odlučnost...

Skoro sam sigurna,

mislim,

jer ona se ne može 

cela obuhvatiti pogledom,

njene visine nadmašuju moja neba...

Mogu je gledati hiljadu godina,

 a i dalje ne bih sasvim znala

ko je ona,

o čemu misli,

i koga voli...

Hiljade i hiljade godina

ne mogu se smestiti

u jedan njen trenutak,

nedostižan svima nama...

koji možemo

samo nemo da posmatramo

nestalnu sliku devojke,

i senke u jezeru...

Da, mora da je tako,

mora da jedino ona ume

da bude daleko i kada je blizu,

mora biti da 

baš njenu nestvarnost

želim uz sebe...

Mora biti da će baš ona

i biti tu...

Onoj koja je tu...

Teodora Uzur