Jedni protiv drugih ili jedni sa drugima?

             

Kada poželim da odem,

da nestanem, da me nema, 

ili čak više,

da nema njih oko mene,

kada poželim da odem.

Kada poželim da sam dalje

od trošnih gradova,

neonki i trafika.

Kada zamislim da nisam 

na pozornici suda,

da u mene nije upereno

svako zamorno svetlo,

kada zamislim da nisam

na putu do gradskog trga,

gde su sva lica

sa istim izrazom bunila,

kada zamislim da niste

svi u istom nemiru neverice,

kada zamislim da se ne borite

za tuđe ideale.

Kada morate da volite 

šta vam je dato,

jer svoje niste smogli snage

da stvorite,

kada morate da uzimate,

razumete, negujete,

cenite, tražite,

čuvate na šta naiđete,

jer novim putem 

ne smete da krenete.

Kada se pravite da ne vidite

slike kraj koijih prolazite,

kada ne pokušate

svoju sumnju da ogolite,

kada naposletku otupite,

na tuđe sebe se naviknete,

kada naposletku ogluvite,

te svoj glas ne prepoznate,

u pravcima se izgubite,

kada jednom zastanete,

sačekate, 

na voz novi se ukrcate

i nove slike kroz prozor vidite,

nećete moći da ih zaustavite,

da ih dosegnete,

jer ponos svoj

odavno zakopaste.

Kada skroz otupite,

neće vas biti briga

ko vam otima

vaše zasluženo,

kome dajete glas 

da priča u ime vas.

Kada skroz otupite,

a već jeste,

vama će, malom farsom,

da maskiraju velike prevare.

                     Male farse, male marionete,

                       znate li ko je nevidljivi režiser

                         vashe životne predstave?

Teodora Uzur