Putovanje

Moram se zapitati

ako nešto neizmerno želim

o tome sanjam 

za tim čeznem

to u mislima volim 

i prizivam

a to nešto 

mi je i dalje strano

daleko

otuđeno

prosto ne dolazi

prosto nije moje

da li to stvarno želim

da li to stvarno volim

kažu da ljubav ostvaruje

sve želje

i da je ona put

kojim teče samo izobilje

dakle

ako taj moj daleki san

volim

ljubim

pišem mu 

posvećujem sebe

pripisujem mu svoje ime

a on je neodsanjan

da li je on kriv što je budan

ili sam ja ta 

koja ne može da zaspi

jer nama 

je uvek sve dato

samo treba

da prepoznamo taj čas

u kom ne možemo

sebe slagati tako lako

dakle

moram paziti šta želim

i ne smem varati

tuđim željama

moje će onda da kasne

a to nikako ne želim

preostaje mi 

da se molim

verujući

te da čekam

pitanje preostaje

ako mene san prevari

ja nikada 

nikada

neću ni znati

previše je jak

da bih probila njegove štitove

mogu lutati u krug

u kom sam sve videla

i uporno odmahivati glavom

ponavljajući

to ne želim

ni ovo takođe

a zašto je ono i dalje ovde

ili šta ako

i ovo ne sme svako da čuje

šta ako

namerno napustim

stari kolovoz

odšetam do sledećeg perona

i uhvatim voz za nove krugove

ili čak kvadrate

možda me niko ne spreči

da putujem svojim putanjama

i tu sebi postavljam znakove

da stanem 

gde ja zamislim stop

pa šetam sama

kada ja odredim

policijski čas

i onda napokon 

na svojim šinama

vozim linijom života

i imam tačno predviđene

odlaske i dolaske

samo što su sada putnici

strogo izabrani

i donose mi

parčiće mojih snova

da zajedno sklapamo

jedinstveni mozaik

ljubavi sreće prijateljstva

iz takvog kruga

ne bih nikad poželela da odem

pa hajde da putujemo

Teodora Uzur

Ja

Nekada davno,

kada sam bila slepa,

nisam videla čak ni jutro,

a veče nije bilo drugačije od podneva.

Dan me je posećivao u miru,

isto tako me i napuštao.

Tako sama,

mir je bio sve što sam imala.

Tako mnogo za druge,

tako malo za mene.

Svakako,

u ratu haosa,

svi traže mir -

da pitaju za sreću se ne usuđuju.

Ona je prevelik luksuz

za slabe ratnike.

Ponekad moraš da se otisneš

iz luke mira

da bi pronašao sreću.

Međutim,

mudracima je oduvek bilo jasno-

razlika je vrlo mala.

Mir jeste sreća,

sreća jeste mir.

Ne, mir nije tišina.

Niti je to samoća.

Mir je ispunjenje u praznini duša,

i nikakav pljusak ga ne može pomutiti.

Zato je sreća nagla i hitra,

da bi sustigla nepromenjivost mira.

Često oni koji su brži 

moraju da vijaju one koje se nisu pomakli.

A sa mirom se neko rodi, 

nego ga pronalazi, te u njemu živi,

a neko ga uporno gradi.

Ali nema sumnje-

kada je pitanje sreće,

svi smo jednake neznalice

i izgubljeni tragači,

i uvek sam na kraju ja ta,

nepopravljiva luda,

srećnica koja traži mir,

jer sam progledala i savršeno vidim

jutro, dan, i noć,

i svaki put iznova biram

jedan od dva života,

dok jednom ne shvatim

da mogu živeti oba.

Teodora Uzur

Slučajna...

..te deluje tako tom čoveku i toj ženi da je ceo svet načinjen samo iz jednog razloga, da od njega bude skrojena priča njihova, da se taj svet rodio samo da bi njih delio ili njih spajao, da bi njima toliko zlog ili dobrog činio, i ponajviše da bi njima taj svet odgovarao ili ih poricao.

Misle tako, zaista, ljubavnici, kada promatraju svet kroz oči svoje drage ili dragog, da svi životi ostali, svako postojanje, dešavanje, sreća ili nesreća, je udešena tako da bi njima dala neko značenje. Svaka ptica koja proleti samo njima šalje poruku slobode. Vetar koji nosi dane i noći zbog njih to pokreće vreme. Prolaznici se kraj njih šetaju da bi im smetali, i ometali njihovu posebnost. Ne pitaju oni ni kako, ni kada, gde, ponajmanje ih zanima zašto. 

Znaju da postoji trenutak, i postoji ona u njemu i on u njoj, te se ka tom trenu celog svog života kreću ne bi li napokon spoznali smisao, i, pazite čuda, tada se zaista nestvarno i preliva u stvarno.

Sve se do tad maglovito neobjašnjivo, svako se `možda`, `ako` i `valjda` prelilo u jednu zajedničku sigurnost , te se učini i njoj i njemu, oboma se učini u istom času, da će sve od tad biti zapisano zajedničkom rukom, jer tako je negde proglašeno, a rečeno je osmehom ovog drugog, i od tada više niko ne može stišati njihovu pesmu, jer joj je suđeno da ispevana bude.

 Ljubav koja krvari, ljubav koja vodi rat, a iste i miri, ljubav koja razdvaja zaljubljene jer zaljubljenost ne mogu da razumeju, ljubav koja krši i lomi, ljubav koja treperi, svaka ljubav koja je blagoslov...

Teodora Uzur

Ne smeš da se vratiš

Zato mi ne dolazi više,

ne vraćaj se gde misliš da sam,

odatle sam davno otišla,

ali izgleda da sam jedina...

Ipak ne traži ružu 

koja je uvenula,

ubošćeš se na trnje.

Ipak ne juri sunce

koje je zašlo,

opećićeš se 

ako se previše približiš.

Ipak ne dolazi pred moja vrata,

naći ćeš ih čvrsto zatvorena.

Ne puštaju te da zaboraviš

gde ne smeš da se vratiš,

misliš ako postojim ja,

postojimo i mi...

Samo što našeg puta više nema,

sakrila sam svoje tragove.

Zato mi ne dolazi više

ne vraćaj se gde misliš da sam

odatle sam davno otišla 

ali izgleda da sam jedina

Teodora Uzur

Otišla je

Ona je možda otišla,

ali je, ne znajući,

za sobom ostavila

staklene perle svojih snova...

Meni na čuvanje,

da se spotičem o njih,

i nemo brinem-

Kuda ona može,

kako će dalje

bez njih?

Teodora Uzur

Zauvek sedamnaest!

Kažu mi da je ovo samo početak

da treba da čekam

da čekam da živim

da će godina brzo proći

Ali ne znaju!

da ću ja zauvek imati sedamnaest

samo toliko godina

da ne idem dalje

da ovo vreme nikada

neće proći

vreme će mene da prati

da  se divi mojoj mladosti 

i nezrelosti

ali neće me stići

neće mi ni prići

jer ja sa sedamnaest

mogu sve

želim sve

imaću sve

imam sedamnaest

zauvek sedamnaest

ti su godine u kojima se 

voli

to su godine u koima se

deli

to su godine u kojima se

ćuti

to su godine u kojima se

tek uči

to su godine u kojima je 

zauvek samo trenutak

zauvek sedamnaest

Teodora Uzur

Pećina

Laži i gubićeš vrednost

skrnavićeš najsvetije u sebi

sakrićeš istinu

te je nećeš ni sam videti

Varaj i blatićeš ime

ubićeš čestitost i moral

navućićeš maglu pred oči

a mislićeš da vidiš jasno

Obmani druge

i obmani sebe samog

odmaraćeš uljuljkan

u hladu svojih sramnih priča

dok te naglo sunce ne opeče

kada shvatiš

da sve što je vredno

je sasvim očigledno

počiva na svetlosti

slobode i istine

...priča o pećini...

Teodora Uzur

Samoća

Postoji li teža težina od samoće
nju svako trpi sam
a ona nikada ne nailazi sama
već grabi sa svojim saputnicima
tugom i nesrećom


Ta se težina nekad šunja 
i ne znamo da je blizu
sve dok nam ne uspori korak
poguri hod i spusti glavu
pa najednom kao crkveno zvono
odzvoni ponoćni kraj


U tom času 
usamljenost postaje jasna
najavljuje se kao novi stanar naših dana
i malo ko sme da je napusti i ode
jer koliko god čudno bilo
samoća ostaje jedini prijatelj
te nju grlimo i ljubimo
grejemo njenu hladnoću
držimo se njene sveprisutnosti
tešimo njene suze


A ko je najusamljeniji čovek na svetu
da li starac napušten od svih
da li prosjak bez prosjačkog štapa
da li udovac sa starom ljubavi
da li dete bez i jednog druga
da li je to svako bez svih
da li je to svako među svima
Najusamljeniji čovek na svetu je
i uvek će biti
čovek bez samoga sebe 
koji traga za  dušom međ tuđima
a otima sebe od svojih


Najusamljeniji čovek na svetu
će se izgubiti u gomili
pa će lutati tražeći se
i kada napokon naiđe na svoje ja
neće se prepoznati
i upitaće svoju samoću
šta sam ti učinio
da otmeš moje duhove
hraniš se njihovim životom
i gledaš njihovom svetlošću
šta si mi učinila samoćo
da sebe ne prepoznam
bez tvoje težine na čelu

Teodora Uzur

Snovi su čudna stvar

Kasno u noć

kada sve ostalo je pogrešno

i čujem samo tanak otkucaj sata

koji se buni minutima koji prolaze

kada dnevnu odoru skida nemir

i u tami preda mnom ogoljen ostaje

da ne mogu da bežim niti da se skrijem

kada sve ostalo je pogrešno

takva noć ipak previše liči na druge

podseća na prethodne 

nikom ne bih želela tako besane noći

kada se  mrak usadi u hladno hladno srce

usamljenost nastani u tužne tužne oči

Kasno u noć

kada sve ostalo je pogrešno

ali se ti nađeš uz mene

ja te nisam pustila tako blizu

ali ti uvek nađeš brži put do mene

baš tada kada sve ostalo je pogrešno

ono što je pravo se jasnije vidi

snažnije oseća i jače drži

baš tada kada sve ostalo je pogrešno

najlakše je primetiti ko je stvaran

najlakše je razaznati istinu

prepoznati ljubav i naći joj mesto uz sebe

lako je zaspati i sanjati tople snove

i ako krenem da padam držaće me sigurne ruke

ne mogu ni da tonem motriće me nasmejane oči

opreznost ovih dana gubi svako značenje 

poplašene su besane noći

jer je naša blizina neosetljiva na daljinu

i te uzdahe umem da sačuvam na svom vratu

a moj miris je trag po kom me slediš

jednog dana odlutaće od mene i strašni snovi

samo da se nikada nikada ne probudim

iz onog davno usnulog sna o hrabrosti i sreći

samo da ne moram da se odreknem

ovog novousnulog sna o nebu i zemlji

ti samo treba da pripadaš meni

Teodora Uzur

Nedostižna

Da, mora da je tako...

Mora da je to ta devojka,

morala bi to biti njena senka

koja podrhtava na površini jezera,

ali zašto je ona tako mirna,

zašto sa jedva primetnim osmehom

skoro melanholično gleda

u tu drhtavu sliku sebe...

kao da vidi nešto

otkriveno samo za njene oči...

Zašto gleda mirno,

ali prodornim pogledom,

nežno položenim na sliku u vodi,

a u isto vreme sagledajući

 sve skrivene dubine...

Je li ona zaista

suprotnost same sebe,

da li iko može biti 

istovremeno

spokojan 

i surov,

blag

i okrutan,

svoj

i sebi stran...

Da, mora da je tako...

Mora biti da ona može...

Skoro sam sigurna 

gledajući njeno lice,

samouveren osmeh

i čežnjiv izraz,

snovi plutaju rekom

njenih pogleda...

ali odraz govori drugo,

ona je snaga, ona je moć,

ona je odlučnost...

Skoro sam sigurna,

mislim,

jer ona se ne može 

cela obuhvatiti pogledom,

njene visine nadmašuju moja neba...

Mogu je gledati hiljadu godina,

 a i dalje ne bih sasvim znala

ko je ona,

o čemu misli,

i koga voli...

Hiljade i hiljade godina

ne mogu se smestiti

u jedan njen trenutak,

nedostižan svima nama...

koji možemo

samo nemo da posmatramo

nestalnu sliku devojke,

i senke u jezeru...

Da, mora da je tako,

mora da jedino ona ume

da bude daleko i kada je blizu,

mora biti da 

baš njenu nestvarnost

želim uz sebe...

Mora biti da će baš ona

i biti tu...

Onoj koja je tu...

Teodora Uzur

Pisani i nepisani zakoni

Rastemo, starimo, menjamo se, menjaju se sazvežđa oko nas. Menja se svet, njegove boje, mirisi, ukusi, treperenja i dodiri. Najbolje prijatelje katkad godine pretvore u strance, te surove godine... osvojene slobode pridobijaju granice, dečja bezbrižnost biva pomućena pravilima, a sopstveno neznanje tek počinje da nam bude očigledno. 


I, gde su nestale onda te naše slobode? Tačnije, ko, kada i gde im je označio granice? Da li je to bio prvi dan škole, kada nam je rečeno da su sva daca ista i  jednaka, pa smo mi zaboravili da smemo da se izdvajamo? Ili se to desilo onog dana kada nam se neki stranac više nije odobravajuće smeškao kada je spazio da se na sav glas smejemo i trčimo po ulici? Dan kada nam je mama stegla ruku da ne bismo preskakali one barice po kišnom danu? Dan kada se prišunjala prva ljubav, dan kada je otišla?
 Previše je ovakvih dana, i sve ih zovem istim imenom, takvi dani se zovu : `nisi više mala!`
Eto, otkada nisam mala, odavno pa do sada, svakim danom sakupljam pisana i nepisana pravila koja moram da sledim. Slažem ih polako i uredno u kutijicu tolerantnog stanovnika ovog malog grada,  primerne učenice gimnazije,  pravog prijatelja, dobre osobe, srećnog čoveka, zadovoljne ćerke ...
Negde usput mora da sam izgubila tu kutijicu, da li slučajno ili namerno, nikada neće ni biti presudno.


Tog trenutka počela sam da mešam pisane s nepisanim zakonima, stara pravila sa novim odobrenjima, nekadašnje društveno prihvatiljive norme sa novim prikladnim ponašanjima, te je iz ovog vrtloga suprotnosti proizišlo samo jedno pitanje: ko je nadležan da sudi prema svim ovim pravilima? 


Opšte je poznato da smo svi grešni, dakle krivi, svi smo se našli (ili nas to tek očekuje) u problematičnim situacijama i raznoraznim dilemama, pred kojima uočavamo da nije ni malo lako slikati svaku odluku crno ili belo. Sivo je ponekad najbolji kompromis. Hoću da kažem da je važno da  razumemo da ne postoji apsolutno moralno, nevino, bezgrešno biće koje je s druge strane dovoljno surovo da osuđuje, vrednuje ljude po njihovim ponašanjima, delima, osećanjima, motivima, prijateljima, sklonostima... Kriterijum je ovde sasvim nebitan, ne postoji sudija koji je adekvatan da ocenjuje nečiju vrednost kao ljudskog bića. Sigurno ste čuli kako kažu: Znate nečije ime, ali ne i njegovu priču. Zastanite pre nego što uperite prstom. Razmislite pre nego što uputite prezrivi pogled. Izvor mržnje je i njeno leglo, ono privlači sebi slične emocije i truje ljubav, vaš prezir može nauditi samo vama.
Ako smo svi samo ljudi, bar pomalo međusobno slični, zar nisu oproštaj i saosećanje potrebniji od pravila? Razumevanje efikasnije od kazne? Nova šansa čovečnija od društvenog izopštenja? 


Kada kažem sloboda, ne mislim anarhija. Mnoga pravila civilizacije su opravdana i prikladna, olakšavaju funkcionisanje našeg sveta. Međutim, isto tako su i neka od besmislenih nametnutih socijalnih stega ukorenjena duboko u osnove ovog istog civilizovanog društva, te zbog njih govorimo da  živimo u velikoj, urbanoj džungli, primećujemo razne psihičke poremećaje koje uzimaju maha širom sveta, povučene intelektualce, popularne modele ponašanja kojima se vode mladi (a i stariji), usvaja se šablon konkurencije po kojem samo najjači mogu da opstanu, vraćamo se idealu borbe, prevlasti, moći, društvenog uticaja i ugleda. 


Gde je tu ljubav?  
Gde se izgubilo njeno značenje kao jedinog pokretača sveta, njena nesavladiva sila koja pokorava sve bitke, ratove, otimanja, sujete, zavisti, nesreće?
Tu je, u nama, oko nas, sa nama, ali možda ne sme da vam izađe na oči, plaši se da je nećete prepoznati.


Zato posmatrajte pažljivije, koračajte sporije, mislite trezvenije, govorite manje, a osećajte više.


Ne morate čak ni da tražite.


Samo krenite na put ka sreći. Ljubav vas tu sigurno ne može mimoići.

Teodora Uzur

Oна

Ко ће ме следити 
где год да кренем
Чији ће ме поглед 
пратити из далека
беспоговорно
ме подржати
и ухватити ако паднем?


Ко је она
која живи кроз питања
и одговоре
а не застане да мисли
пред понором
који се зове љубав?


Ко је она
за коју нисам ни знала
а поред које се
осећам на своме
поред које осећам
да је цео живот била уз мене
само се нисмо раније среле...


Ко је она
препуштена милости
својих осећања
чије су емоције
лагани дрхтаји
сасвим на површини
којој је на лицу
исписана свака прича
њеног живота?




Ко је она
која ће увек слушати 
гласове око себе
а трудити се да чује
само свој?




Ко је она
коју не могу везати
ни најчвршћи ланци
која би поломила и окове
које сама наметне
која можда 
не зна шта жели
али ће од безброј путева
увек изабрати онај прави...




То је она коју
( ни да хоћу )
не бих могла отерати
најљућим речима
нити најјачим ударцем
јер би она остала
и и даље видела
најбоље у мени...






                       Ево ти песма, лудо једна...

Теодора Узур 

Neko moj

Treba mi neko jak,

neko ko savija svetove,

ko živi u procepu,

poznaje drugu stranu medalje,

veruje u ideale.

Neko ko svesno krši granice,

ne mari za sigurne stanice,

ko se spušta  niz strme litice,

trči naspram vejavice...

Misli slobodno poput lastavice,

neko, čije nisam videla lice.

Postoji li neko,

neko potpuno nesavršen,

ko večito bira stranputice

i na njima nalazi prave odgovore...?

Ko ume sam,

ali nikada neće ostati sam.

Sanja nezamislive snove,

ali želi samo svoje...

Čiji pogled obuhvata ceo svet, i dalje...

Sa čijih usana teku priče iskrene,

a nedokučive,

na čijem levom dlanu nema putokaza,

ni sudbine.

Treba mi neko ko stoji sam na ćošku,

a nikoga ne čeka,

neko samouveren ko ne priznaje sumnju,

a i dalje se pita čije svetlo sija iz daleka.

Neko sličan meni,

ali ni blizu isti.

Neko dovoljno različit 

da primeti što ja ne vidim.

Neko koga možda nisam srela,

ni ljubila, niti volela,

neko kome bih se smejala,

pisala i radovala.

Treba mi neko

bez koga mogu,

a koga želim uz sebe.

Teodora Uzur

Једна непотребна

Осетим ударце са свих страна.
Покушавам да останем,
покушавам да се не померим.
Не дам да ме дотиче...
док они по ранама
секу и рију,
вређају став и кваре мир,
руше ми путоказе
и прекопавају путеве,
сужавају ми границе..


Могу гледати само на горе,
према небу!
Оно нема границе...
према небу
ми не требају смернице...


Грабим рукама према сну.
Шта то тако чврсто стежем,
облак се не може ухватити.
Само знам, 
ако поглeдам доле,
видећу њих- видећу вас,
а када вас видим,
ваше црне кораке
и маске које прете око мене,
лагани плес безброј самоћа...


Пожелим некад наивно
и да плешем са вама.
Дајем меру свету
према самој себи,
не помислим да грешим,
и ако се упустим у игре
обрћем се бескрајно,
не зауставим се дуго,
уз напети реквијум смрти
одзвони туп одјек.


Одлука:
ваше сивило на дну
или моје васкрснуће 
на новом почетку...

Теодора Узур

Ti si, ti si...

Videla sam čudovište

vreba u ulicama ispod ulica

ne sprema se samo čeka

mali znak nepažnje 

slučajni i neprimetni

da bi ono postalo primetno

Ljudi ne znaju

nije stvarno samo što se vidi

stvarnije je šta se oseća

stvarnost postoji

i kad je nismo svesni

ona se tad gradi bez nas

ali nikako ne staje

da se miri s našim slepilom

Videla sam čudovište

prolilo je moju krv

ukralo moj vazduh

izbilo ga iz pluća

( vazduh zimska praznina

i dim od cigarete )

otelo moj glas

popucale žice

krvnik sreće

bez maske na glavi

je samo jedan više

strah nedostojan života

pa eto

neki jadnici 

svoje bojazni plaćaju smrću

a neki jadnici

ceo vek predaju borbe

ređajući pune poraze

moramo biti stvarni

svako u svojoj realnosti

tuđe nikada nećemo razumeti

pobeda se sastoji od toga

pogledaj se u oči u ogledalu

samo pravi gubitnici

gube bitke koje sami biraju

Čula sam čudovište...

Teodora Uzur